narandza

Devojcica

maca93 | 22 Decembar, 2007 23:05

Devojčica Negde daleko,a tako blizu,bila je mala,trošna kućica. Tajanstvena,a pritom tako zanimljiva,stajala je kao izgubljeno dete usred pustinje.Stajala je tako dugo, krijući svoje tajne,dok jednog dana u nju nije dospela jedna devojčica.Mala,žgoljava,ali tako nežna i nevina,delovala je kao deo te kućice.Kao da je rođena da tu bude. Bose nožice,otečene umora,gazile su suvo lišće približavajući se kući.Gledala ju je kao u majku svojim sitnim ,crnim očima koje su odavale tugu i samoću.Izgledalo je kao da traži utočište u njoj.Ono što je dugo tražila i za čime je čeznula.Nalazilo se tu, tako blizu. Ali,šta ako nestane?Strah zbog suočavanja sa nečim tako neočekivanim ispunjavalo je njeno mlitavo i slabo telo.Skupila je hrabrost i pružila svoju prljavu ručicu prema bravi kućice.Pokušala je jednom,ali bilo je zaključano.Puna razočarenja,očajna,pokušavala je opet,i opet...Ruka joj je drhtala,a suze su potekle tiho,gotovo nečujno iz dečijeg oka.Kapljice kiše su se slivale niz njenu zamršenu kosu i preko prljavog lica,ostavljajući čist trag.Do kasno u noć,pokušavala je da otvori vrata,vrata koja su za nju bila put do sreće i spasa. Sa jutrom je došlo i sunce.Sve je delovalo isto kao i prethodnog dana,samo kućice nije bilo. Na mestu gde je nekada stajala kućica,ležalo je beživotno telo,telo izgubljene duše malog deteta.Devojčica je nepomično ležala nožicama skupljenim od hladnoće,ručicama zgrčenim i tako anđeoski malim.Na prljavom licu još uvek se video trag koji je kiša napravila čisteći joj obraze.Usta prebledela i modra,nisu se micala.Iscepana odeća se privijala uz nju kao da želi umreti sa njom. Odjednom,sunce zađe za iza oblaka.poče grmeti i munje udariše oko devojčicinog tela.Kiša se rasu šumom.Izgledalo je kao da nebo sprema doček devojčuici. „Šta nije imala na zemlji imaće na nebu“,rominjajući reče kiša.